U NEDELJU SU BELE POKLADE, VELIKI GREH SE NE OPRAŠTA! Običaj se tiče DEMONA, pratiće vas ZLO ako...

Bele poklade, praznik praštanja i pripreme za Veliki post, ove godine obeležavaju se u nedelju, 22. februara.

To je poslednji dan pred početak Velikog posta i vreme kad se, prema pravoslavnoj tradiciji, vernici pripremaju ne samo promenom ishrane, već i promenom odnosa prema drugima i prema sebi kroz slikovite običaje, od kojih mnogi i danas žive.

Naziv Bele poklade potiče od bele hrane – mleka, sira, kajmaka, jaja – koja se tog dana još uvek jede, dok je meso već isključeno iz ishrane.

Upravo zato se ova nedelja naziva i siropusna, jer označava završetak perioda u kom su dozvoljeni mlečni proizvodi, pre ulaska u Uskršnji post.

Suština ovog praznika, međutim, nije u trpezi, već u običajima koji su naši stari obavezno praktikovali, a najvažniji od njih je praštanje. Otud u narodu naziv i Proštene poklade, odnosno Proćke.

Običaji za Bele poklade

U mnogim porodicama i danas je sačuvan običaj da mlađi traže oproštaj od starijih, ali i da se ljudi međusobno mire, izgovarajući jednostavne reči: "Oprosti ako sam zgrešio". Odgovor je tradicionalno: "Bog ti oprostio, i ja ti opraštam". Veruje se da je jedino ispravno ući u Veliki post čistog srca, bez ljutnje i teških reči.

Zet je obavezno obilazio tasta, taštu, kuma i starojka i tražio oprost kako bi mogao časno da započne post. Kad je ulazio u kuću roditelja svoje žene, ljubio je ruku tastu i govorio:

"Oprosti dedo", a tast mu je odgovarao: "Neka ti je prosto, sinko".

Posebno mesto imao je i običaj takozvanog "praštanja u kući". Uveče bi se porodica okupljala za stolom, razgovaralo se mirnije nego obično, a stariji su podsećali mlađe da se treba pomiriti sa svima. Smatralo se da nije dobro ući u post u svađi ili ljutnji, jer se verovalo da se ono što čovek nosi u duši tada posebno snažno odražava na njegov život.

U pojedinim krajevima Srbije Bele poklade su nekada bile i vreme veselja. Palile su se vatre, okupljala se omladina, a ponegde su se održavale i maskirane povorke, što je bio simboličan način da se otera zima i prizove proleće. Ovi običaji danas su ređi, ali su sećanja na njih i dalje deo narodnog predanja.

Za trpezom su se tradicionalno nalazile pite sa sirom, proje, palačinke, uštipci i druga jela od mleka i jaja, jer je to bio poslednji dan kad je takva hrana dozvoljena pre početka posta. Bele poklade su zato ostale upamćene i kao svojevrsni prelaz – dan između svakodnevice i perioda uzdržanja, ali i prilika da se čovek, makar na kratko, zaustavi i preispita sebe.

U duhovnom smislu, poruka ovog dana je jednostavna, ali snažna: bez praštanja nema ni pravog početka posta. Upravo zato Bele poklade nisu samo običaj, već podsetnik koliko su pomirenje i mir u duši važni.

Narodna verovanja za Bele poklade

Nekada su Bele poklade u mnogim krajevima Srbije bile jedan od najživljih zimskih dana u godini. Po selima su se već od popodneva okupljali mladi, često maskirani u neobične likove – od "mlade i mladoženje" do raznih šaljivih i strašnih maski. Verovalo se da buka, smeh i šala teraju zimu i sve što je loše, pa su povorke išle od kuće do kuće, pevajući i zadirkujući domaćine, koji su ih zauzvrat darivali jajima, sirom ili slatkišima.

U mnogim mestima palile su se velike pokladne vatre. Oko njih se igralo i pevalo, a ponegde su mladi i preskakali plamen, verujući da to donosi zdravlje i snagu u godini koja dolazi. Vatra je imala simbolično značenje – predstavljala je kraj zime i dolazak toplijih dana, ali i očišćenje pred početak posta koji prethodni najvećem hrišćanskom prazniku Vaskrsu.

Na Bele poklade se, prema verovanju našeg naroda, veštice i ostali demoni posebno raspomame, i u vreme pokladne večere okupljaju se oko kuće domaćina. Zato je bio običaj da se posle večere sve kore od pojedinih jaja bacaju u vatru, a tabani trljaju belim lukom. Narod je te večeri pred spavanje deci obavezno oblačio prevrnute pidžame i majice, kako bi ih "zaštitio od uroka".

Iako su se vremena promenila i mnogi stari običaji danas žive samo u sećanjima ili na ponekoj lokalnoj manifestaciji, duh Belih poklada – radost, pomirenje i zajedništvo – ostao je isti. Upravo ta jednostavna ideja da je važno zastati, oprostiti i započeti novi period mirnije i vedrije, održala je ovaj praznik živim do danas.

Bonus video:

(Espreso/BlicŽena/Snežana Moldovan/Prenela: N.J)